Dete-kurirete. Bajka o radu, novcu i bureku sa višnjom. Bajke za decu i odrasle. | Ребёнок-деливерёнок. Про работу, деньги и вишнёвую плюшку. Сказки на сербском языке для детей и родителей

Виктория Балдёжная

Dete-kurirete. Bajka o radu, novcu i bureku sa višnjom. Bajke za decu i odrasle. | Ребёнок-деливерёнок. Про работу, деньги и вишнёвую плюшку. Сказки на сербском языке для детей и родителей

Дете-курирете. Бајка о раду, новцу и буреку са вишњом. Бајке за децу и одрасле.

Зовем се Марко. Имам две године и три дана, али сам већ веома важна особа! Мама каже да сам јој помоћник. А не само помоћник, већ дете-курирете! То је зато што ја и моја колица увек смо уз њу кад она ради.

Мама је курир. Курир је особа која доставља важне ствари. Документи у шуштавим пакетима, пакети у великим и малим кутијама, ствари у чаробној пуцкетавој фолији и селотејпу – све то људи чекају, јер то нису само ствари, већ веома потребне ствари на правом месту и у право време.

Данас имамо велики радни дан. За једну велику шетњу. Око три сата, не мање. Чак и са ужином или ручком. А можда ћемо се и наспавати.

Већ смо доручковали. Прочитао сам свих својих пет омиљених књига. Показао сам мами све омиљене слике. Дао сам јој до знања шта сам прочитао. Мама је предложила:

– Марко, хајде онда да идемо у шетњу, обуци своју радну јакну!

То је моја омиљена јакна, јер у њој сам прави стручњак. Сам је обучем, јер умем. Скидам је са своје личне вешалице. Панталоне, чарапе и патике обучем као обично. А још узимам са собом креду, коју стављам у џеп.

Идемо до стајалишта – тамо већ стоји трамвај. Веома волим трамваје. Они су велики, лепи, зује и крећу се као прави витезови. Улазимо унутра, а мама плаћа превоз. То је веома важно. Знам да је новац оно што могу бити папирићи, кованице и картице, за које се могу добити потребне ствари. Али новац се троши, зато треба радити. Рад доноси нови новац.

Почетком сам га звао "новчић" (тако ме је бака учила), али мама каже да је исправно: новац. Или пара. Или кинта. Кинта је када има мало или када је само једна, а новац – када га има више. Новац воли поштовање. Не треба га умањивати називајући га "новчићем". То је као кад би некога од две године назвали "ситна душа". Ружно, зар не?

Док путујемо, поред нас седи чика са електричним тротинетом. Намрштен сам.

Ти тротинети – ужас! Крећу се хаотично као скакутавци, сметају људима, псима, мачкама. И најважније, никако нису повезани са трамвајима!

Мама се смеје, а чика чак не примећује да сам незадовољан његовим тротинетом.

Стигли смо до потребне улице, врата се отварају. Излазимо, а ја држим маму за руку. Морамо да доставимо документе, али прво да се зауставимо код пекаре.

Одлично знам да је пекара место где има хлеба, бурека са вишњом и мекике. Тамо раде тета Ви и тета Ди, што значи да зарађују новац.

Желим бурек са вишњом, али знам правила. Не можеш једноставно узети са полице оно што желиш. Мораш сачекати. Прво мама даје новац, затим тета даје бурек.

Новац се мења за бурек.

То је веома логично.

Једем бурек, а мама ме пита:

– Марко, а ко плаћа трамвај?

– Људи! – одговарам.

– А одакле људи имају новац?

– Они раде!

– А шта ради курир? Како он ради?

– Доста—дава—лети важне ствари!