Misli iz zemlje i druge priče

Tokom leta Kolja je nastavljao svoje tajne razgovore sa zemljom po kojoj je svakodnevno hodao. Dok su njegovi drugovi hodali po trotoaru, on je uporno koračao po travi uz trotoar, iako je znao da je to zabranjeno. Zemlja ga je snabdevala svakakvim novim podacima i znanjima i za njega skoro nije postojalo nikakve tajne na ovome svetu, sve što bi mu padalo na pamet, odmah je dobijalo tajni odgovor na levom ili desnom uhu. Kolja je bio jedini čovek na belom svetu koji je umeo da čuje taj šapat. Za vreme nastave u školi trudio se da sedi pored prozora i da ima pogled makar na malo parče zemlje. Kada bi ga učiteljica nešto pitala on je kao bajagi nezainteresovano gledao kroz prozor i ponavljao odgovor koji je dolazio spolja, pravo iz zemlje. Učiteljica se čudila njegovoj obaveštenosti o svemu što bi ga pitala, zato mu nije branila da gleda kroz prozor dok ogdovara. Druga deca su satima čitala pesmice iz književnosti, a Kolja je mogao da ih izdeklamuje nakon prvog čitanja, što je svima bilo čudno. Pitali su se kako je to moguće, ali odgovora nije bilo. Na najrazličitija pitanja odraslih u školi, na ulici ili bilo gde, na koja niko nije imao odgovora, Kolja bi odmah odgovorio sa stopostotnom tačnošću, pa su mnogi počeli da mu se obraćaju. Ma koliko se trudio da krije svoju tajnu, ona se polako otkrivala sama, Kolja nije mogao da gleda ljude koji nemaju najelementarnija znanja iz bilo koje oblasti, pa je neprimetno odavao sebe dajući im takve odgovore. Na veoma delikatna pitanja, kao što su proricanje sudbine, ili druga sasvim lična pitanja Kolja nije hteo da odgovara, znao je da je to opasno, pa je najčešće slegao ramenima i govorio da on to ne zna.

Ta njegova obazrivost nije dugo trajala. Negde u proleće trećeg razreda u dom su iznenada došli plavokosi i plavooki muškarac po imenu Maksim i tamokosa žena po imenu Marina i počeli da se raspituju za Kolju. Nikome nije bilo jasno odakle njima podaci o njemu, ali Marina je uskoro priznala da je Kolji sama dala ime posle svog porođaja u porodilištu i da se zaklela da će ga naći. Maksim je rekao da će ga on naći prema svom liku. Direktor doma i vaspitačica nisu imali izlaza, izveli su Kolju pred njima i upitali:

– Je li to vaš sin?

– Mama, tata, ja sam znao da ćete vi doći! – povikao je Kolja i zaplakao, za njim su zaplakali i njegovi roditelji, zagrlili ga čvrsto i privukli uz sebe, – ja čak znam da se tata zove Maksim, a mama Marina! – nastavljao je Kolja da otkriva svoje tajne, ne bojeći se više nikoga i ničega.

– Odakle ti to znaš? – pitao je Maksim.

– Ja sve znam o vama, – nastavio je Kolja, – ja mnogo šta znam, to mi je saopštila moja drugarica zemlja po kojoj hodam, ona mi sve sopštava i poverava. Znam da ćete vi opet živeti zajedno i da ćete i mene uzeti kod sebe, da više neću živeti u domu.

Roditelji su se zgladali na trenutak, a onda se zagrlili, privivši ponovo Kolju uz sebe.

Dalje je za njih nastao trnovit put dokazivanja roditeljstva pred različitim administrativnim preprekama. Na kraju je došlo do toga da je lokalni ministar lično došao kod direktora doma i naterao ga pomeri ormar sa knjigam i otvori tajni sef. Koljin dosije je lako nađen veoma brzo, i već na prvoj strani njih dvojica su pročitali imena Koljinih roditelja: Maksim i Marina!

To je bilo presudno, sledećeg dana direktor doma i ministar su lično potpisali rešenje o dodeli svog vaspitanika Kolju svojim zakonitim roditeljima Maksimu i Marini.

U domu i školi su svi bili u šoku, taj događaj se dugo prepričavao na različitim nivoima, ali tajna o skrivenom sefu sa dosijeima dece je ostala i dalje tajna.

Kolja je započeo srećen život sa svojim roditeljima, njegov školski dnevnik nije poznavao druge ocene osim petica. Kolji su se obraćali za pomoć svi, jer je on imao odgovore na sva pitanja. Kolja to nije zloupotrebljavao, sopštavao je samo istine koje je dobio iz zemlje od kojih ne može biti nikakvih šteta. To mu je i zemlja često govorila:

„Ovo je za tebe lično, a ovo možeš saopštiti“, – i Kolja se toga držao, trudeći se da izneveri svoju drugaricu po kojoj hoda.

Danas, kada je Kolja postao odrastao čovek, završio najteži fakultet i doktorirao iz najsloženije oblasti nauke, Kolja je prisiljen da često menja svoj telefonski broj da bi koliko toliko ostao na miru od raznih radoznalih ljudi. Podigao je veliku kuću na kraju grada, ogradio je visokim neprovidnim zidom sa bodljikavom žicom po obodu, signalizacijom i danonoćnim obezbeđenjem. U grad ili na put ide isključivo sa svojim obezbeđen, maskiran ogromnim tamnim šeširom i velikim crnom naočarima. Samo njemu najpoverljiviji ljudi imaju mogućnost da komuniciraju sa njim, da mu se obraćaju za pomoć i traže savete. U razgovoru sa njima ne postavlja nikakva pitanja, jer on unapred zna odgovor na njih. U kući najčešće sedi pored prozora, gledajući kroz prozor u tamni komad zemlje sa kojim komunicira, kao nekad u đačkom domu.

Beograd, 02.08.2020.

KAIN I AVELJ

Po opredeljenju, od iskona je svima poznato da su Kain i Avelj bili prva deca na zemlji, rođeni od prvih ljudi Adama i Eve, i po opredeljenju, bilo je predodređeno da žive u slozi i blagostanju, da izrode svoju decu, uzajamno se pomažu i jedan drugome olakšavaju sudbinu, zacrtanu od Svevišnjeg, pokoravajući mu se na svaki način i svesrdno poštovati njegove zakone i volju, izražavajući prema njemu nesebičnu ljubav. Sve nevolje počinju od prvog „ali“, i to je bilo prvo „ali“ zabeleženo u korenima ljudskog roda. Kain nije odoleo niskim strastima, drskost je kod njega trijumfovala, i kao rezultat svih njegovih loših osobina usledilo je drsko ubistvo svoga mlađeg brata Avelja.

Danas, nakon nekoliko hiljada godina od tog gnusnog događaja, dva nesrećna brata nastavljaju svoj večiti život pred Svevišnjim, svako prema svojoj zasluzi: Avelj u prelepom Raju, okružen zelenim vrtovima i izobiljem, a Kain u večitom plamenu Pakla, proklinjući sebe i svoje niske strasti kojima je podlegao i u bezumlju digao ruku na rođenoga brata. Za njih vreme ne postoji kao u Kosmosu, oni su tu kategoriju izgubili iz vida, oko njih je svuda večnost i nepromenljivost. Sa Gospodom mogu da opšte koliko im drago, da mole i preklinju, dive se i poštuju, da se prisećaju svoga kratkog boravka na zemlji i žale zbog gluposti koje su tamo načinili.

Danas, nakon toliko hiljada godina Gospod je nesebično dozvolio braći da se misaono sporazumevaju i čak razgovaraju o svemu što se desilo na zemlji, što je Avelju bilo dostupno da posmatra iz Raja i zapisuje u svoje večito pamćenje, dok je Kainu omogućeno da sa oduševljenjem sluša sve o čemu je brat govorio i da mu besprekorno veruje. Još je Kain mogao da postavlja razna pitanja o onome što je čuo od brata, ali ne i da komentariše, predlaže, analizira, ili na bilo koji drugi način iznosi svoje misli, jer oko njega je svuda bio plamen i znoj. Van vremena i prostora, bez čvrstog tla pod nogama i materijalnog tela, bez krvi i mesa, njihove duše su lebdele u večnosti, predate Gospodu i njegovoj volji, ali su odnedavna stupile u dijalog, što im je bilo dozvoljeno uprkos strogim nebeskim zakonima koje ne može niko prekršiti. Gospod je milostiv i to svako jednom oseti, bilo na ovopm ili onom svetu.

Njihov vanvremenski i vanprostorni dijalog započet je iznenada kada je Kain osetio neznatno oslabljenje plamene vreline i čuo sopstveni glas u ušima, a malo kasnije začuo je i glas svoga brata kojemu je mogao da se obrati. Osetivši tu sposobnost, odmah se obratio bratu:

– Brate moj dragi, posle mog gnusnog zločina koji sam izvršio nad tobom, moj život na zemlji je postao nepodnošljiv, i ja sam neprestano molio Boga da me smesta odvede kod tebe gde mogu do mile volje da se kajem za sve učinjeno nad tobom. Da li si ti meni oprostio, ili je tvoje srce još uvek nemilosrdno prema meni?

– Brate moj dragi, nemoj sebe ubijati tugom, mi smo ovde pred Gospodom svi izjednačeni i svi smo živi kao i pre na zemlji, ali neki su ovamo došli nevini i čisti, bez ijednog greha, zato sad uživaju u blagodetima večitog Raja, među kojima je i meni bilo suđeno da se nađem. Tvoja sudbina na ovom svetu je nezavidna, jer se moraš nalaziti u večitom paklu, koji ću ja nazvati trenutni, jer, kao što znaš, ovde vreme ne prolazi, ne postoji prošlost, sadašnjost, niti budućnost. Osim Gospoda, niko ovde nema tu moć da promeni nečiju sudbinu ni položaj, to je isključivo u rukama Svevišnjega, a on je dosledan u poštovanju sopstvenih zakona.

– Koliko dugo smo mi na ovom svetu? – nastavljao je Kain svoja večita pitanja, nastojeći da zadovolji svoju radoznalost, još uvek pod uticajem svoga nedavnog boravka na zemlji.

– Mi smo oduvek ovde, samo smo se usput, dolazeći ovamo, malo zadržali na zemlji među ostalim grešnicima, gde smo se spremili za boravak pred Gospodom. Onda smo postali deo večnosti, svako prema svojoj zasluzi i delima koja je učinio za vreme kratkog boravka na zemlji. To su bili kratki trenuci koji se mogu uporediti sa periodom između dva udisaja vazduha. Zar ima smisla osuditi sebe na večito bitisanje u plamenom Paklu zbog trenutne i zanemarljivo kratke sreće na zemlji? Zar oni koji su sad na tom privremenom staništu na zemlji ne vide u kakvoj se zabludi nalaze čineći jedni drugima zla dela radi blaženstva između dva uzimanja vazduha u svoja pluća?

– Šta se dešavalo na zemlji za vreme od našeg prelaska kod Gospoda, mora da je prošlo mnogo vremena i da je stvorena čitava ljudska istorija?

– Šta znači dešavalo se svašta? Ono se i sad dešava, to je večita kategorija koju mi odavde iz Raja vidimo kako se sad odvija pred našim očima. Nedavno mi je jedan novopridošli večiti posetilac Raja ispričao kako je ljudska istorija na zemlji stara mnogo hiljada godina i da je prepuna užasnih krvavih ratova, mučenja, progonstava, ubistava. Jadnik, nije bio svestan gde se našao i da sad ima mogućnost da sve to prati svojim sopstvenim očima. Njegovo srce i razum su ostali na zemlji da trunu zajedno sa tolikim milionima drugih, a njegova večita duša se obrela pred Gospodom zajedno sa milionima drugih. Pričao mi je o nekakvoj knjizi koju oni tamo zovu Sveto pismo, u kojoj su opisana događanja na zemlji u trajanju od nekoliko hiljada godina sa predviđanjima za nekoliko hiljada godina unapred. Ja sam mu se samo nasmejao i pokazao mu način na koji može da vidi svu tu istoriju u trajanju od mnogo hiljada godina bez ikakvog naprezanja. Dovoljno se samo pažljivo i dobro koncentrisati, nakon čega žive slike i glasovi zemaljskih ljudi izlaze pred tobom, a ti biraš i gledaš onu koju poželiš u tom trenutku.

– I šta ste vas dvojica videli?

– Ja sam to pregledao bezbroj puta, ponekad se samo povratim da još jednom sve pregledam i čudim se ljudskoj ograničenosti, tuposti i podležnosti niskim i primitivnim strastima.

– Zašto ih Gospod ne nauči da ne čine takva zlodela i posle usputne stanice na zemlji svi pređu u večiti Raj?

– Na zemlji se to zove ograničavanje slobode misli i govora, koje je mnogo miliona puta prekršeno i zloupotrebljeno. Stoga je svako slobodan da sam odluči gde će boraviti njegova duša – u večitom Raju ili Paklu. Svaka duša dok se nalazi u zemaljskom telu istovremeno se nalazi u veoma sputanim okolnostima vladavine srca i razuma, a oni su veoma daleko od istine i večnosti. Poznaju samo ono što vide njihove oči i čuju njihove uši. Dok ljudi spavaju na zemlji, spavaju i njihovo srce i razum, tada duša dobija kratkotrajnu slobodu i počinje da stranstvuje po vremenu i prostoru, susreće se sa precima i potomcima kao da su svi na okupu, raspravljaju različite večite teme i vrednosti. Ljudskim dušama sva zemaljska bogatstva su ništavna i smešna, lišena bilo kakve vrednosti, zlato, srebro i dijamanti za njih ne znače ništa, kao i pesak ili stena pod nogama. Bog se ne meša u taj deo ljudske slobode izbora, od zemaljske telesne sposobnosti i sopstvenog razvoja intelekta svakog čoveka zavisi za šta će se on opredeliti, za Raj ili Pakao. Treće nije dato, niko od njih neće postati Bog, jer to mesto nikad neće biti upražnjeno, On je tvorac i vlasnik svega na zemlji i u kosmosu, njegov je sav svet, tačnije oba sveta, onaj na zemlji dok je duša ograničena srcem i razumom u telu od kostiju, krvi i mesa, kao i ovaj gde se nalaze Raj i Pakao koje nadgledaju njegove večite sluge Anđeli nebeski.

– Šta je to nebo? Zašto Gospod postavlja ljude u takva iskušenja da srce i razum biraju mesto svoje večnosti, a ne večita duša? – pitao je Kain dalje.

– Nebo je svuda oko ljudi, to je večnost, nepojmljiva srcu i razumu, jer su oni veoma skučeni i ograničeni. Najveći krivci nastanka svakog zla na zemlji su u ograničenosti i prolaznosti srca i razuma. Na zemlji periodično nastaju epohe ratova, kada ljudi idu srcem i dušom, i epohe kratkotrajnog primirja, kada ljudske duše uspevaju da stišaju razum i srce. Razum i srce su od đavola ili satane, a duša je od Boga. Posle stvaranja belog sveta, Adama i Eve, i nas dvojice od njih, ljudski rod se veoma umnožio na zemlji i sasvim udaljio od Boga, predavajući se niskim primitivnim strastima od srca i razuma, što je Bogu dodijalo, nije mogao više da gleda svo zlo i nepravde koje je čovek činio na sve strane. Pošto nije bilo drugog načina da se čovek urazumi, Bog je odabrao jedinog pravednika Noja, kome je naredio da on sagradi veliki brod i u njemu obezbedi prisustvo predstavnika biljnog i životinjskog sveta od svake vrste radi očuvanja produžetka vrste, a takođe dovoljno hrane za sve, nakon čega je četrdeset dana i noći trajao potop, u kome je poginulo sve živo na zemlji, osim onoga što se našlo u Nojevom brodu. To je bilo prvo žestoko kažnjavanje ljudskog roda zbog njegove neposlušnosti i predavanja vlasti srca i razuma, tako reći prva apokalipsa.

– Znači to je bilo, to je prošlost?

– U zemaljskom poimanju: da! A u našem nebeskom poimanju to se i sada može pogledati ako si u Raju, iz tvog Pakla to se ne vidi, jer ti moraš da ispaštaš učinjena zlodela. Gledajući kroz naš nebeski kristal večnosti mi vidimo sve što je bilo na zemlji kao da se dešava sada, u ovom trenutku.

– I šta se sada dešava?

– Ljudski rod se opet umnožio na zemlji posle velikog potopa, sa njim i sav biljni i životinjski svet. Strasti, podsticane srcem i razumom ljudskim, opet su uzele prevlast nad ljudskim dušama. Mnogobrojana obraćanja i upozorenja od strane Boga ne daju nikakve rezultate, duševni život je zakržljao, potisnut u zapećak, a prevagu drže crne strasti, izrođene od srca i razuma. Razum ne veruje i ne zna za prolaznost i kratkoću zemaljskog života, stoga rađa nepravde i zlodela, ubistva jednih ljudi od strane drugih, porobljavanje, sakaćenje, iznurivanje glađu i žeđu, bezobzirnu eksploataciju, ubistva… Kad bi sebi postavili zadatak da nabrojimo sva zlodela koja jedni ljudi čine drugima, jedan ljudski život na zemlji ne bi bio u stanju da do kraja popuni taj spisak.

– Zar je stvarno tako crno na zemlji?

– Naprotiv, na zemlji je sve belo i lepo, puno svetlosti, zato oni taj svet zovu beli svet, i ljudi žive u iluziji da je to jedini život koji im je dat od Boga, ne dosećajući se i ne verujući njegovim znacima i poslatim emisarima i izaslanicima da se večiti život nastavlja posle odlaska sa njihovog belog sveta.

– Da li će opet svi biti uništeni potopom ili nekom drugom katastrofom?

– Ne, Bog nikada ne ponavlja svoje postupke, sada je on rešio da odabere najbolje predstavnike jednog odabranog naroda i da ih privremeno skloni izvan svoje zemlje u kojoj su nastali, da ih tamo prevaspita i nauči kako treba živeti na zemlji, s tim da oni kasnije svesrdno i nesebično šire dobijena znanja od Gospoda među druge narode. Njihov najbolji predstavnik koji je živeo prema zapovesti svoje duše stao je na čelo tog izabranog naroda i krenuo putem povratka u svoju prapostojbinu. Na putu je bio iskušavan od strane Boga i učen kako treba živeti i raditi, uz pomoć Božiju tek nakon četrdeset godina duhovni vođa toga naroda uspeo je da vrati u prapostojbinu tek prvo pokoljenje onih koje je izveo iz zatočeništva. Bog je bio svestan da je ljudske strasti ili nemoguće ili teško pobediti, pa je neprestano bio sa njima, učio, savetovao, davao znake, pomagao. Naučio ih je i da sagrade Svetinju nad svetinjom i da je uvek nose sa sobom, da je čuvaju kao zenicu oka svoga. Bilo je jasno da se po povratku u pradomovinu moraju voditi ratovi protiv zatečenih plemena i naroda, nije bilo drugog načina uspostavljanja pravednosti na zemlji bez prolivanja krvi, bez mora krvi.

– Zar opet?

– Već sam ti rekao da se na zemlji neprestano smenjuju periodi ratova i primirja. Pri tom su primirja tako kratkotrajna i neprimetna da se u ljudskoj istoriji ona i ne pominju, pominju se samo ratovi, tako da je ljudska istrorija ustvari istorija ratova. Ljudi su ogrezli u porocima, toliko su se umnožili da je zemlja postala premala za sve, ratovi su postali nužno zlo bez koga je život na zemlji sve teži.

– Šta se dešavalo po povratku u pradomovinu?

– Ratovi, ratovi i opet ratovi. Jedni carevi su smenjivali druge, često uz prolivanje mora krvi, povremeno bi nastali kratkotrajni periodi mira, kada su građene velelepne građevine. Sagradili su i svoju prestonicu i u njoj veliki hram u kome su čuvali Svetinju nad svetinjom. Kasnije su drugi narodi do temelja razrušili i taj hram, a zlatna Svetinja nad svetinjama je misteriozno nestala kao žrtva niskih ljudskih strasti i njihove želje da ovladaju neograničenim bogatstvom.

– Zar sam i ja žrtva sopstvenih niskih strasti?

– Ja ne mogu tako da kažem, sud je u Božijim rukama i on je presudio po svom shvatanju istine i pravde. To je najviši stepen pravednosti u kosmosu, sve ostalo je od đavola i satane, dakle od mraka i neistine, to jest nepravde. Bog se večito bori protiv đavola i satane, trudeči se da ih istera iz ljudskog roda, ali i oni imaju svoju silu i lukavstva. Oni su izmislili vuka u ovčijoj koži koga kratkovidi i ograničeni ljudski razum često nije u stanju da vidi.

– Opet im Bog sprema veliku kaznu za učinjene zločine?

– Ne, pa rekao sam ti da Bog ne ponavlja svoje radnje, već uvek nalazi nove mogućnosti. Ovoga puta je rešio da im pošalje svoga sina da ih uči, savetuje, vaspitava da ne greše jedni protiv drugih, već da se pokaju i sete kako ih je Bog odabrao i izveo iz zatočeništva, učio ih kako treba da žive ne grešeći i imajući uvek na umu svoga Gospoda Boga. Bog je jedino što može spasiti ljudski rod od Pakla u kome se ispaštaju grehovi zbog učinjenih nedela. Njegov sin je pune trideset tri godine hodao po zemlji, lično se žrtvovao, učio, pomagao, govorio, savetovao, objašnjavao, sastavio svojih dvanaest apostola koje je naučio kako da nastave njegovo učenje. Bez obzira ne sva zalaganja i sopstveni trud, kao i izjavljivanje vernosti svom učitelju, jedan od njih ga je ipak izdao u poslednjem trenutku, pa je i Sin Božiji podlegao, pao kao žrtva niskih, podlih ljudskih strasti. Tačnije nepravedno i gnusno je raspet na krstu koji je sam na svojim ramenima doneo do mesta raspeća. Ljudima ni to nije bio dovoljan znak o postojanju Gospoda Boga i večitog života u svetu, u kome se sad nalazimo ti i ja, čak i njegovo vaskrsenje trećeg dana posle raspeća malo je koga naučilo pameti. Strasti srca i razuma su nastavile da vladaju nad ljudskim dušama, beskrajni i najnemilosrdniji ratovi su nastavljani sve žešće i svirepije.

– Tvoja tužna priča me sve više interesuje, meni je to bilo uskraćeno, i ja sam mnogo, beskrajno zahvalan Gospodu Bogu što je dozvolio da ja i ti komuniciramo mislima, što mogu da te pitam i da čujem od tebe istinu koja je tebi dostupna. Ti si meni kao Bog koga sam ja nekad ubio, a sad si oživeo pa mi se smilovao i svesrdno mi pomažeš.

– Bog je samo jedan i on je nedostižan, svi smo mi u njegovim rukama, ali on je pravedan i milosrdan prema svima nama jer nas je on stvorio. On je nad nama večito jer smo i mi večnost. Zemaljska smrt je prividna i trenutna, posle nje počinje večit život, koga ljudi na belom svetu nisu svesni. Bog je jedina i najveća uteha ljudima na belom svetu, bez vere u njega život bi na zemlji bio jednak Paklu u večitom životu, gde ti imaš čast da tavoriš.

– Čime ljudi na belom svetu greše, zar je to nepopravljivo stanje?

– Na žalost, velika većina njihovih postupaka i radnji je Gospodu Bogu odvratna i predstavlja teške grehove, to su zavist, ubistva, preljuba, nevera, uostalom, to je predivno uobličeno u deset Bozijih zapovesti kojih ljudi na zemlji treba samo da se pridržavaju i da budu spašeni od večitog Pakla. Posle raspeća i vaskrsenja Njegovog Sina na zemlji se gotovo ništa nije promenilo. Doduše, njegovih jedanaest apostola se razišlo po belom svetu i nastavilo propovedanje koje je započeo Božiji Sin, počela je izgradnja hiljada hramova, propovednici su davali svoje živote za novu veru, bivali i oni razapinjani na krstovima, ali nisu poklekli. Svojim primerima su širili novu hrišćansku veru, sticali sve više pristalica. Iz te hrišćanske vere kasnije su se izrodile mnoge sekte i vere, nekoliko vekova posle vaskrsenja Božijeg Sina pojavio se novi propovednik samozvanac, koji je takođe proganjan iz jednog mesta u drugo, i on je sastavio svoj kanon i shvatio da je mesto vaskrsenja Božijeg Sina jedino mesto na zemlji odakle se može vaskrsnuti na nebo. Stoga su nakon njegove smrti i pogrebenja njegove pristalice nastojale na svaki način da otmu grad odakle je moguće vaskrsnuti na nebo, pa su do temelja srušili Njegov velelepni hram, oteli Svetinju nad svetinjama, i na tom mestu podigli svoj hram, s namerom da jednoga dana prenesu ovamo svoga propovednika koji će odatle takođe vaskrsnuti na nebo i time spasiti svoje pristalice i vernike. Taj novi hram se nije odmah očuvao na tom mestu, nekoliko puta ga je do temelja rušio zemljotres, koji je Bog slao svojom voljom. Tek nakon nekoliko vekova, kad je podignut kameni hram sa zlatnom kupolom, Bog više nije pokušavao da ga poruši. Ali je ostao večiti rat između hrišćana i islama, kako su nazvali veru novog propovednika, koji još uvek traje i koji nikada neće prestati, jer ni jedni ni drugi ne shvataju u kakvoj su se zabludi našli, grešeći jedni protiv drugih. Umesto milosrđa, zajedničkog života i pokoravanja Svevišnjem Bogu u koga veruju i jedni i drugi, s tom razlikom što ga samo drugačije nazivaju, oni slepo nastavljaju takozvani sveti rat, koji je izraz sopstvene gluposti i ograničenosti, vlasti srca i razuma nad dušom, o čemu ti toliko puta uporno ponavljam. Dakle, u isto se veruje, isti su ciljevi – spasenje duša i večni život, razlika je u nijansama i vidljivim obeležjama – krst ili mesec i zvezda, freske ili druga umetnička dela, to ništa nije suštinsko, već formalno, spoljnje, kao odelo na čoveku, od koga se ne menja telo koje je u njemu, već spoljnji izgled. To su samo različiti putevi od kojih ništa ne zavisi, nije bitno da li su putevi pokriveni asfaltom u kome dominira beli kamen ili asfaltom u kome dominira crveni granit, i jedni i drugi služe da se dođe do nekoga cilja. Ta različitost treba samo da bude deo opšteljudskog bogatstva koje treba uzajamno poštovati i diviti mu se, a ne da služi kao povod za proglašenje večitog rata do uzajamnog istrebljenja.

– Znači ni vera u Boga nije iskrena?

– Na svom početku ona je sasvim iskrena, međutim kada dođe do njene primene i širenja ona se izvitoperi, to jest prenosioci vere počinju da je zloupotrebljavaju u svoju korist radi ličnog bogaćenja, tako da umesto veze sa Bogom, vera postane sredstvo obezbeđivanja pojedincima basnoslovnog bogatstva. Kao rezultat svega toga dobija se vera koja nije vera, u koju niko ne veruje, već imitira verovanje, jer izvesna doza straha pred Bogom ipak postoji, i dobija se socijalno raslojavanje i podela ljudi na veoma bogate i veoma siromašne. Ljudi su toliko kvarni i zli da od najsvetijih zamisli i namera uspevaju da načine sasvim suprotne pojave, pretvorivši ih u sredstvo za sticanje ličnog bogatstva. Odatle sve nevolje u ljudskom rodu, jer su njihova zemaljska tela prepuna đavola i satane, koji ne dozvoljavaju pobedu Božijih zamisli i namera. Po inerciji svojoj ljudi se ne udubljuju ni u šta, već se prema svemu odnose površno, nimalo ne prisiljavajući svoj mozak da istinski i dubinski analizira svet oko sebe, već se lako prepuštaju srcu i razumu, koji ih nikada, ili skoro nikada do dobroga ne dovode.

– Šta to dokazuje, čime se potvrđuje?

– Ničim, to se odvija pred našim očima u svakom trenutku, pa i u ovom, jer nama je dato da se pomeramo po večitom vremenu i prostorima, pošto smo za zemaljskog čoveka nevidljivi. Oni nemaju oči ni pomagala kojima bi uspeli da nas vide, mogu samo da se dosećaju i da smišljaju najrazličitije verzije o nama. Istina koju su im preneli od Boga mnogi proroci i izaslanici retko do koga dolazi, i to je za njih najveća tragedija. Pakao je prepun, i on se sve više širi, a Raj ostaje Raj, i on je neiscrpan, beskrajan i večit. Ne verujući ni u šta, skrnaveći najveće Božije svetinje, mnogi za svoga zemaljskog života uspevaju toliko da se obogate, da sebi potčine čitave narode, da ih pretvore u robove, u mašine koje stvaraju bogatstvo za svoje gospodare. Ne shvatajući kratkoću i prolaznost svoga zemaljskog života, mnogi uspevaju ognjem i mačem da formiraju nekakve države, da okupe oko sebe svoje podanike, ljudskom krvlju da zavladaju drugim narodima i državama, često ih raznoseći u prah i pepeo, pa zatim na tuđoj krvi traže svoju sreću, ne dosećajući se da ih nakon odlaska sa belog sveta očekuje večiti oganj Pakla. To je njihova sudbina, zasluženi grehovi se moraju večito ispaštati.