Melisandina Želja

„Zar je to bio tako težak zadatak da je neko morao da ti pomogne?“ upita me on, a iz očiju od besa počeše da mu sevaju munje.

Batrgala sam se kao riba koja je ugrizla udicu. „Vazna je teška“ opravdavala sam se. „Sledeći put ga neću pozvati“.

„Vrlo mudro“. Glas mu je bio anđeoski. Ali sa licem koje mu je prekrivala dvodnevna brada, izgledao je kao zli đavo koga su podzemna božanstva direktno dovela da me muči.

„Nisam našla gospođu Mekmilijan“ bila sam uporna. Kao riba koja se i dalje bori i ne shvata da je ulovljena. „A, da, danas je njen slobodan dan“ pretpostavio je on. Ali zatim se njegov pritajeni bes ponovo vrati. „ Ne želim ljubavne odnose među mojim osobljem“.

„To mi nije ni palo na pamet!“ rekla sam besno i tako iskreno da mi je uputio osmeh kao znak da se slaže sa mnom. „Drago mi je zbog toga“. Oči su mu bile ledene bez obzira na osmeh. „Naravno to ne važi za mene. Ne smeta mi da imam ljubavne odnose sa mojim osobljem“. Naglasio je te reči da bi istakao da se šali.

Prvi put sam poželela da ga udarim, a onda sam shvatila da i nije prvi put. Pošto nisam mogla da se istresem na onoga ko je to zaslužio, čvrsto sam stegla buket ruža i zaboravila da imaju trnje. Iznenadila sam se što me je zabolelo, kao da sam bila otporna na ubode, a i borila sam se sa nečim drugim.

„Jaoj!“ Naglo sam povukla ruku.

„Jesi se ubola?“

Moja ljutiti pogled više je govorilo od bilo kojeg odgovora. Pruzio je ruku tražeći moju.

„Daj da vidim“.

Pružila sam mu je kao da sam automat. Crvena krv curila je po beloj koži. Tamna, crna za moje nenormalne oči. Karmin crvena za njegove, normalne.

Pokušala sam da povučem ruku, ali me je on jako stagnuo. Pogledala sam ga, zbunjena. Netremice je gledao u moj prst, očaran, hipnotisan. Zatim, kao i obično, sve se prekide. Promenio mu se izraz lica, i to tako da nisam uspela da ga odgonetnem. Bilo mu je gadno i brže bolje je skrenuo pogled. Ruka mi je sad bila slobodna i ja prislonih prst na usta da bih usisala krv.

On se okrete prema meni kao da ga je na to nagnala neka grozna i jaka sila. Izraz lica mu je bio kao da pati, umire. Ali samo na trenutak. Potresno i nelogično.

„Knjiga dobro napreduje. Vratila mi se inspiracija“ rekao je, kao da odgovara na moje nepostavljeno pitanje. „Jel možeš da mi doneseš šolju čaja?“

Zgrabila sam njegove reči kao konopac bačen da se spasem od davljenja. „Idem odmah“.

„Jel ćeš moći sama, ovog puta?“ Njegova ironija je bila skoro prijatna posle onog strašnog pogleda od malopre.

„Probaću“ odgovorila sam, prihvatajući igru.

Ovog puta nisam srela Kajlija, hvala bogu. U kuhinji sam se bolje snalazila nego u bašti. Pošto tu stalno jedem, zajedno sa gospođom Mekmilijan, znala sam sve tajne. Našla sam bez problema čajnik u jednom ormanu pored firžidera, a kesice čaja u limenoj kutiji u drugom. Vratila sam se na gornji sprat sa poslužavnikom u rukama.

Meklejn nije podigao pogled kad sam ušla. Očigledno da su mu uši, kao antene, već javile da sam sama.

„Donela sam i šećer i med, jer nisam znala šta volite. I mleko“.

Iscerio se kad je video polužavnik. „Zar nije pretežak za tebe?“

„Snašla sam se“ rekla sam ponosno. Morala sam da se naviknem da se branim od njegovih šala koje sam više volela od tragičnog izraza lica koji je imao malopre.

„Gospodine...“ Došao je trenutak da se suočim sa važnim pitanjem.

Prijateljski mi se nasmejao kao vladar prema odanom podaniku. „Da, Melisanda Bruno?“

„Htela bih da znam kad je moj slobodan dan“ rekla sam hrabro, u jednom dahu.

On podiže ruke i dražesno se protegnu pre nego što je odgovorio. „Slobodan dan? Tek što si stigla, već hoćeš da me se oslobodiš?“

Premestila sam se sa noge na nogu dok sam gledala kako sipa kašiku mleka i kašiku šećera u čaj, a zatim polako pije.

„Danas je nedelja, gospodine. Gospođa Mekmilijan ima slobodan dan. A prekosutra će biti tačno nedelju dana od kako sam ovde. Možda je sad trenutak da o tome popričamo, gospodine“. Izgledalo mi je kao da uopšte ne želi da mi da slobodan dan.

„Melisanda Bruno, možda misliš da nećeš imati slobodan dan?“ upitao me je sa osmehom kao da mi je pročitao misli.

Samo što nisam promrljala da to nije tačno, da nikad nisam ništa slično ni pomislila, što je bila besmislica, kad je on dodao. „...zato što bi bila u pravu“.

„Možda nisam dobro razumela, gospodine. Jel to još jedna od Vaših šala?“ Glas mi je bio blag, jer sam se trudila da se obuzdam.

„A ako nije?“ reče, a oči su mu bile duboke kao okean.

Gledala sam ga u čudu. „Ali gospođa Mekmilijan...“

„Ni Kajl nema slobodan dan“ podseti me i lukavo se osmehnu.

Izgladalo je da se ludo zabavlja. „Ali on nema određeno radno vreme za razliku od mene“ rekla sam hladno. Žarko sam želela da istražim selo i okolinu kuće i smetalo mi je to što moram da se borim za svoja prava.

Nije ni trepnuo. „Zato mi je uvek na raspolaganju“.

„Kad onda mogu da izađem?“ upitala sam i podigla glas, „Možda noću? Slobodna sam od sumraka do zore...Umesto da spavam, ići ću da lutam? Za razliku od Kajlija, ja ovde živim, ne idem kući uveče“.

„Nemoj slučajno da izlaziš noću. Opasno je“.

Njegove reči su se utisnuše u moju savest i izazvale drhtavicu od besa. „Sad smo u ćorsokaku“ rekla sam, a glas mi je bio leden kao i njegov. „Hoću da vidim okolinu, ali nemam slobodan dan, pa ne mogu. Ali, sa druge strane, preteći mi govorite da ne smem da izlazim noću, smatrajući da je opasno. Šta mi preostaje?“

„Još si lepša kad se razljutiš, Melisanda Bruno“ primetio je. „Bes ti oboji obraze divnom roze bojom“.

Uživala sam u divnom trenutku radosti zbog takvog komlimenta, ali je bes prevladao. „Dakle? Da li ću imati slobodan dan?“

Šeretski se nasmejao, pa se moj bes umanjio i zamenilo ga je drugačije i nejasno uzbuđenje.

„OK. Neka bude nedelja“ na kraju je popustio.

„Nedelja?“ Tako brzo je popustio da sam se zbunila. Uvek je brzo donosio odluke da sam sumnjala u svoju sposobnost da ga pratim. „Pa to je slobodan dan gospođe Mekmilijan... Jeste li sigurni...?“ „Milisent je slobodna samo pre podne, vi uzmite po podne“.

Klimnula sam glavom, ali nisam bila sigurna. Za sada sam morala da se zadovoljim.

„U redu“.

Pokazao mi je na poslužavnik. „Budite ljubazni i odnesite ga u kuhinju“.

Stigla sam već do vrata, kad mi je na pamet pala jedna misao i pogodila me kao grom. „Zašto baš nedelja?“

Okrenula sam se i pogledala ga. Izgledao je kao zvečarka i sve mi odmah beše jasno.

„Zato što je danas nedelja i onda moram da čekam još sedam dana“. Pirova pobeda. Bila sam toliko besna da se umalo nisam bacila na njega.

„Brzo će da prođe“ odgovorio mi je veselo. „I nemojte da zalupite vrata kad budete izlazili“.

Baš sam to htela da uradim, ali mi je poslužavnik zasmetao. Trebalo je da ga spustim na pod, ali sam odustala. Možda bi mu to bilo još zabavnije.

Te noći sam sanjala, prvi put u životu.

Peta glava

Izgledala sam sablasno kao duh, u spavaćici koja se lelujala na nevidljivom vetru. Sebasijan Meklejn me je držao za ruku, nežno. „Hoćeš li da igraš sa mnom, Melisanda Bruno?“

Stajao je nepomičan pored mog kreveta. Nije bilo kolica, njihao se bled kao što je bio i moj san.

Približila sam mu se, brzo kao kometa. On me očara osmehom nekoga ko ne sumnja u tuđu sreću, jer isijava svoju.

„Gospodine Meklejn… Vi možete da hodate...“ Glas mi je bio nežan i zvučao je kao dečji.

Uzvratio mi je osmeh, ali mu oči behu tužne i tamne. „Bar u snovima, da. Zar nećeš da me zoveš Sebastijan, Melisanda? Bar u snu?“

Bila sam zbunjena i nisam mogla da se oslobodim zvaničnosti, čak i u tom nestavrnom trenutku.

„Dobro… Sebastijane“.

Njegove ruke mi se obaviše oko struka, čvrsto i radosno. „Jel znaš da igraš, Melisanda?“

„Ne“.

„Onda ću ja da vodim. Misliš da možeš?“ Gledao me je nepoverljivo.

„Mislim da neću moći“ rekla sam iskreno.

On je klimnuo glavom, a moja iskrenost ga nije zbunila. „Ni u snu?“ „Ja nikada ne sanjam“ odgovorila sam nepoverljivo. A ipak se to sada događalo. Bila je to nepobitna činjenica, zar ne? Nije moglo biti stvarno. Ja u njegovim rukama, u spavaćici, blagost njegovog pogleda, on bez kolica.

„Nadam se da se nećeš razočarati kad se probudiš“ rekao je zamišljeno.

„Zašto bih?“ pitala sam.

„Ja ću biti prvi san koju ćeš sanjati u tvom životu. Jesi li razočarana?“ Gledao me je ozbiljan i sumnjičav.

Onda je krenuo i ja mu zabih nokte oštre kao kandže u ruke. „Ne, ostani sa mnom. Molim te.“

„Zar me stvarno želiš u svom snu?“

„Ne želim nikog drugog“ rekla sam samouvereno. Sanjam, ja sanjam, ponavljala sam. Mogla sam da kažem sve što mi je padalo na pamet, a da se ne bojim posledica.

On mi se i dalje smešio, lepši nego ikad. Polako me je vrteo pa, kako sam postala sigurnija, lagano je ubrzavao ritam. Bio je to tako realan san da sam se prepala. Prsti su mi opipavali mekoću njegovog kašmirskog džempera čvtinu njegovih mišića. U jednom trenutku se nešto začulo, kao klatno koje otkucava tačan sat. Nasmejala sam se. „I ovde!“

Nije mi se baš dopao taj zvuk klatna, bio je oštar, uznemirijući, stari.

Sebastijan se odvoji od mene, namršten. „Moram da idem“. Poskočila sam kao da me je pogodio metak. „Baš moraš?“

„Moram, Melisanda. I snovi imaju kraj“. Iz njegovih tihih reči izbijala je tuga zbog rastanka.

„Vratićeš se?“ Nisam mogla da ga pustim da tek tako ode, bez borbe.

On me je pažljivo gledao kao što je uvek radio i danju, u stvarnosti. „Kako mogu da se ne vratim sad kad si naučila da sanjaš?“

To poetsko obećanje ubrza moj puls, koji je već bio nepravilan od same ideje da ga više neću videti. Bar ne ovako.

San se ugasi kao plamičak sveće. I noć se ugasi. Prva stvar koju sam ugledala, čim sam otvorila oči bio je plafon sa velikim gredama. Zatim otškrinut prozor, zbog vrućine.

Prvi put sam sanjala.

Milisent Mekmilijan mi se ljubazno nasmeja kad me je videla u kuhinji. „Dobro jutro, draga. Jesi li dobro spavala?“

„Kao nikada pre“ kratko sam rekla. Srce samo što mi nije iskočilo kad sam se setila ko je bio glavna ličnost mog sna.

„Baš mi je drago“ reče domaćica iako nije znala na šta ja mislim. Započela je detaljnu priču o tome kako je provela dan u selu. Od mise, do susreta sa raznim ljudima čija imena mi ništa nisu značila. Pustila sam je da priča, kao i uvek, dok su mi misli bile zauzete prijatnijim maštarijama i stalno sam gledala na sat, grozničavo očekujući da ga ponovo vidim.

Bilo je detinjasto misliti da će mi dan biti drugačiji, da će se on ponašati na drugi način. To je bio samo san, ništa drugo. Ali pošto nisam imala iskustva po tom pitanju, nadala sam se da može da se odrazi na stvarnost.

Kad sam ušla u radnu sobu on je, srebrnim nožem, otvarao pisma. Samo malo je podigao pogled kad sam se pojavila.

„Još jedno pismo od mog izdavača. Ugasio sam mobilni telefon da mu se ne bih javio! Ne podnosim ljude bez mašte… Nemaju pojma šta znači svet jednog umetnika, njegovo vreme, njegovi prostori...“ Njegov oštar ton me spusti na zemlju. Nije me ni pozdravio, niti mi se bilo kako obratio, ni blago pogledao. Dobrodošla u stvarnost, sama sam sebe pozdravila. Kako sam mogla da mislim drugačije! Eto zašto nikada ranije nisam uspevala da sanjam. Zato što nisam verovala, nisam znala, nisam pokušala da se nadam. Trebalo je da se vratim da budem Melisanda od pre nego što sam došla u ovu kuću, pre našeg susreta, pre varke.

Možda ću ga ponovo sanjati. Ta misao me je zagrejala više nego čaj koji mi je dala gospođa Mekmilijan ili zaslepljujuće sunce koje je dolazilo sa prozora.

„Pa? Šta stojite tu kao spomenik? Sedite, zaboga“.

Sela sam mirno naspram njega dok mi je prekor goreo na licu. Dade mi pismo i reče ozbiljno. „Pišite im. Recite im da će imati rukopis do datuma koji smo odredili“.

„Jeste li sigurni da možete da stignete. Hoću da kažem… Počeli ste da ga potpuno menjate...“

Besno je reagovao na reči koje je smatrao kritikom. „Noge su mi paralisane, a ne mozak. Imao sam trenutak krize. To je prošlo. Potpuno“.

Celo pre podne sam obazrivo ćutala dok sam ga gledala kako vrlo energično udara po tastaturi. Sebatisjan Meklejn prgavi čudak koga je bilo lako iznervirati. Lako i mrzeti, pomislila sam, krišom ga posmatrajući. Ali bio je i lep. Mnogo, i bio je svestan toga. Što ga je činilo još odbojnijim. U snovima mi se pojavilo biće koje ne postoji, projekcija mojih želja, a ne stvaran čovek, od krvi i mesa. San je bio prevarant, strašan lažov.

U jednom trenutku pokaza mi na ruže. „Donesi druge, molim te. Ne volim kad uvenu. Hoću da budu uvek sveže“.

Glas mi se povratio. „Odmah“.

„I ovog puta, pazi da se ne ubodeš“. Grubost njegovog glasa me zbuni. Nikako da se naviknem na te česte izlive besa sa željom za uništenjem.

Da ne bih rizikovala, uzela sam celu vaznu i sišla na prizemlje. Na sredini stepenica srela sam domaćicu koja požuri da mi pomogne. „Šta je bilo?“ „Hoće sveže ruže“ objasnila sam kratko. „Kaže da ne podnosi uvele“.

Žena podiže pogled prema nebu. „Svaki dan nešto novo“.

Odnele smo vaznu u kuhinju, a onda ona ode da nabere sveže, iscljučivo crvene ruže. Ja sam se srušila na jednu stolicu kao da me je ophrvala mračna atmosfera ove kuće. Nisam uspevala da se otarasim noćašnjeg sna i zato što je bio prvi u mom životu, a to mi je još uvek bilo jezivo otkriće, ali i zbog toga što je bio vrlo živ, bolno živ. Zvuk sa šporeta me prenu. Bio je tako strašan da sam pomislila da sam ga čula i u mom snu. Možda ga je baš taj detalj učinio stvarnim.

Bezizražajne oči mi se napuniše nezadrživim suzama. Jecaj koji nisam mogla da kontrolišem, izađe mi iz grla. U tom stanju me nađe domaćica kad se vratila u kuhinju. „Evo svežih ruža za našeg gospodina i gazdu“ reče veselo. A onda vide moje suze i prinese ruke na grudi. „Gospođice Bruno! Šta se desilo? Jeste li dobro. Nije valjda zato što Vam gospodin Meklejn ispira mozak? On voli da se ruga svima, vuk samotnjak, ali je drag kad se seti da može i takav da bude… Ne brinite, šta god da Vam je rekao, već je zaboravio“.

„U tome je problem“ rekla sam plačljivim glasom, ali ona nije čula, jer već je počela svoje priče.

„Spremiću Vam čaj, prijaće Vam. Sećam se, jednom, u kući gde sam ranije radila...“

Otrpela sam u tišini njenu dugačku priču, ceneći promašeni pokušaj da me zabavi. Pila sam topli napitak i pretvarala se da mi je bolje kako bih odbila dalju pomoć. Htela sam sama da odnesem ruže, ali ona je navalila da me isprati bar do odmorišta i tu njenu ljubaznu ponudu nisam mogla da odbijem. Kad sam se vratila u radnu sobu bila sam ona stara Melsanda, oči su mi bile suve, srce mirno, duša bezbrižna.

Vreme je prolazilo, teško kao armirani beton, u tišini crnoj kao i moje raspoloženje. Meklejn me je ignorisao sve vreme, obraćajući mi se samo kad je morao. Grčevita želja koje se pojavila u sumrak bila je ista kao i ona jutrošnja. Želela sam ponovo da ga vidim. Da li je moguće da je prošlo tako malo vremena?

„Možete da idete, gospođice Bruno“ rekao mi je ne gledajući me u oči. Samo sam mu poželela prijatno veče, otmeno i hladno kakav je bio i on.

Zamolio me je da nađem Kajlija, i dok sam ga tražila sam Kajlija začula sam jecaj koji je dolazio ispod stepenica. Spetljala sam se i nisam znala šta da radim. Posle malo razmišljanja, rešila sam da vidim odakle potiče taj zvuk i to što sam videla me je zbunilo.

Lice u senci, nejasni obris koji je bio zauzet duvanjem nosa, bio je Kajl. Čovek koji je držao zgužvanu maramicu u ruci bio je bleda kopija onog ludog zavodnika od pre nekoliko dana. Samo sam ga pogledala, nema od iznenađenja.

On primeti da sam tu i napravi korak napred. „Jel ti žao? Ili ti je smešno?“

Izgledalo je kao da sam ga krišom gledala, kao da sam neki bezobzirni posmatrač. Odbila sam ternutni napad i opravdala se.

„Traži te gospodin Meklejn. Hoće da se povuče u sobu da bi večerao. Ali… Jesi li dobro? Mogu li nekako da ti pomognem?“

Lice mu se osu tamnim flekama i shvatila sam da je pocrveneo, jer mu je bilo neprijatno.

Napravila sam korak unazad. „Ne, izvini, zaboravi šta sam ti rekala. Samo nabijam nos u tuđa posla“. Odmahnuo je glavom, neobično plemenit. „Mnogo si draga da bi nabijala nos u tuđa posla, Melisanda. Ne, ja… Samo sam neraspoložen zbog razvoda“. Tek tada sam shvatila da u ruci ne drži maramicu, nego neki papir. „Otišla je. Svi moji pokušaji da nešto popravim su propali“.

U tom trenutku mi dođe da se nasmejem. Pokušaji? A kako je to pokušavao? Tako što je davao provokativne predloge jedinoj mladoj ženi u svojoj okolini?

„Žao mi je“ rekla sam i bilo mi je neprijatno.

„I meni“. Napravio je još jedan korak unapred i izašao iz senke. Lice mu je bilo izbrazdano suzama i promenila sam mišljenje koje sam o njemu ranije imala.

Nisam znala da li da ga i dalje zbunjeno gledam. Šta je nalagao bonton po pitanju obraćanja osobama koje se razvode? Kako ih utešiti? Šta da im kažeš, a da ih ne povrediš? Ma da, kad je pisan bonton razvodi nisu ni bili mogući.

„Reći ću gospodinu Meklejnu da ti nije dobro“ rekla sam.

On se uspaniči. „Ne, ne. Ne smem sada da ostanem bez posla, a plašim se da Meklejn samo traži razlog da me definitivno otpusti iz Midnajt rouza. Ne, samo malo da se saberem i stižem“.

„Malo vremena da se sabereš, naravno“ ponovila sam nepoverljivo. Kajl je stvarno strašno izgledao, kosa mu je bila razbarušena, lice crveno od plakanja, bela uniforma izgužvana kao da je u njoj spavao. „Dobro. Laku noć“ pozdravila sam ga, a moja jedina želja je bila da se sklonim u sobu. Bio je ovo jedan dug dan, nisam bila u stanju nikoga da tešim, ni sebe samu.

Klimnuo je glavom kao da nije imao poverenja u svoj glas.

Na kratko sam svratila u kuhinju pre nego što sam se popela u sobu. Nisam bila gladna, pa sam htela da kažem ljubaznoj gospođi Mekmilijan da neću da večeram. Uputila mi je blistav osmeh i pokazala na šerpu na šporetu. „Spremam supu. Znam da je vrućina, ali ne možemo jesti samo salatu do septembra“.

Nešto me je steglo u grlu i ja sam se pokajala. Naprasno sam promenila odgovor i zaustavila ga baš kad je hteo da mi izađe iz usta. „Obožavam supu, bez obzira da li je vrućina ili nije?.

Pre nego što je počela da brblja ispričala sam joj šta se desilo Kajliju, bez mnogo detalja.

„Izgleda da je stvarno potrešen razvodom“ rekla sam sedajući za sto.

Ona odmahnu glavom i nastavi da meša supu. „To je od početka bilo osuđeno na propast. Žena mu se preselila u Edinburg pre nekoliko meseci i šuškalo se da već ima nekog drugog. Znate već kakvi su zli jezici… Nije ni on svetac, ali je vezan za ove krajeve i nije želeo da ode iz sela“.

Sipala sam sebi malo vode iz bokala. „I zato je ostao ovde?“

Domaćica je sipala supu u tanjire i ja istog trenutka počeh glasno da je srčem. Bila sam gladnija nego što sam mislila.

„Kajl samo priča da mu je dosta ovog mesta, ove kuće, gospodina Meklejna, ali mu se ne ide odavde. Ko bi ga drugi zaposlio?“

Pogledala sam je preko tanjira, radoznalo. „Zar nije završio školu za bolničare?“

Gospođa Mekmilijan pažljivo podeli parče hleba na pola. „Jeste, naravno, ali bio je prosečan, čak loš đak. A ne bi se ni reklo da se ovde satire od posla. I često smrdi na alkohol. Neću da kažem da je pijanica, ali...“ Po njenom glasu sam zaključila da mu to zamera.

„Ja volim ovu kuću“ rekla sam bez razmišljanja.

Žena je bila iznenađena. „Stvarno, gospođice Bruno?“

Spustila sam pogled na tanjir, a obrazi mi se zacrveneše. „Ovde se osećam kao da sam kod kuće“ objasnila sam. I shvatih da govorim istinu. Bez obzira na promene raspoloženja mog zanosnog pisca prijalo mi je što sam ovde, daleko od patnji koje su pritiskale moj prethodni život.

Gospođa Mekmilijan je ponovo počela da brblja, a ja sam pojela sve iz tanjira. Misli su mi jurile po krivim i nepravilnim šinama, a cilj je bio uvek i neosporno Sebastijan Meklejn. Bila sam rastrgnuta između neverovatne potrebe da ga opet sanjam i želje da ostavim iluzije iza sebe.

Posle nekoliko trenutka Kajl se pojavi u kuhinji, besan kao nikada do tada.

„Prezirem Meklejna iz dna duše“ reče.

Domaćica zastade u pola rečenica i izgrdi ga. „Sram te bilo, kako to govoriš o nekome ko te hrani“.

„Bolje da umrem od gladi nego da imam bilo kakva posla sa njim“ ljutito odgovori. Gnev u njegovom glasu me uplaši. Nije bio poslušan sluga, to sam već shvatila, ali njegova mržnja je bila ogromna.

Kajl je otvorio frižider i izvadio dve konzerve piva. „Laku noć drage gospođe. Idem u sobu da slavim razvod“. Ugao desnog oka mu nervozno zaigra.

Ja i domaćica se pogledasmo bez reči i sačekasmo da on izađe.

„Zaista nije lepo da tako priča o jadnom gospodinu Meklejnu“ bile su njene prve reči. Onda me je pogledala zbunjeno. „Jel mislite da će da se ubije?“

Nasmejala sam se pre nego što sam uspela da se uzdržim. „Ne mislim da je taj tip“ smirila sam je.

„Tako je. Suviše je površan da bi gajio duboka osećanja prema bilo kome“ reče ogorčeno. Briga za Kajlija ispari kao rosa na suncu i poče da mi ređa prednosti, po njenom mišljenu, boravka na selu u odnosu na grad.

Pomogla sam joj da raspremi sudove i pođosmo svaka u svoju sobu. Ja na prvi sprat, ona u sobu blizu kuhinje, u prizemlju.

Vrtela sam se dugo pre nego što sam zaspala, a onda sam pala u nemiran san. Ujutru su mi obrazi bili tvrdi od noćnih suza, a nisam se sećala zašto sam plakala.

Nisam sanjala Sebastijana te noći.

Sledeći dan je bio utorak i gospodin Meklejn je već bio neraspoložen.

„Danas tačan ko smrt dolazi Mekintoš“ reče tužno. „Ne mogu da mu dokažem da ne treba da dolazi. Probao sam mnogo puta. Od pretnji do molbi. Izgleda da je otporan na moje pokušaje. Gori je od ptice grabljivice“.

„Možda samo želi da bude siguran da ste dobro“ primetila sam, tek da nešto kažem.

Zalepi pogled na mene, a onda se grohotom nasmeja. “Melisanda Bruno, ti si jedan zanimljiv lik… Dragi Mekintoš dolazi zato što smatra da mu je to obaveza, a ne zato što me posebno voli i poštuje“.

„Obaveza? Ne razumem… Po meni, njegov jedini cilj je da Vas pregleda. Mora ipak da ima neki razlog“ rekla sam tvrdoglavo.

Meklejn se namršti. „Draga moja… nisi valjda jedna od onih što naivno veruje u sve što vidi? Ništa nije crno ili belo, postoji i sivo, tek da znaš“.

Ništa nisam odgovorila. Šta je trebalo da kažem? Da sam ja stvarno razlikovala samo crno i belo i da mi je od toga bilo muka.

„Mekintoš ima grižu savesti zbog nesreće i misli da će mu biti lakše ako stalno dolazi, iako mi uopšte ne treba“ dodao je prezrivo.

„Grižu savesti?“ ponovila sam. „U kom smislu?“

Munja obasja prozor iza njegovih leđa, a onda se začu snažan grom. On se nije okrenuo, kao da nije uspevao da odvoji pogled sa mene.

„Izgleda da će biti veliko nevreme. Možda će to sprečiti Mekintoša da dođe danas“.

„Sumnjam. To je samo letnji pljusak. Za sat vremena će sve da se završi“ rekla sam iz iskustva.

On me pogleda tako prodorno da sam osetila jezu duž kičme. Bio je čudan, ali tako privlačan da je to brisalo sve njegove mane.

„Hoćete da raspremim police koje još nisam stigla?“ pitala sam nervozno i izbegla njegov prodoran pogled.

„Jeste dobro spavali noćas, Melisanda?“

Pitanje me je iznenadilo. Glas mu je bio blag, ali se osećala preteća potreba da dam iskren odgovor.

„Ne baš“.

„Niste ništa sanjali?“ Glas mu je bio sladak i bistar kao voda nekog izvora i ponela me je ta osvežavajuća struja.

„Ne, noćas ne“.

„Jel bi volela da sanjaš?“

„Da“ odgovorila sam brzo. Naš razgovor je bio nadrealan, ali sam bila spremna da traje beskrajno.

„Možda će ti se ponovo desiti. Tišina ovog mesta je idealna za uljuljkivanje u san“ rekao je hladno. Vratio se za kompjuter i već me zaboravio.